Перин град је чудо, за које, по обичају, мало ко зна да постоји, а још мање гдје се налази.
Средњевјековни град на падинама брда Вишеграда на лијевој страни Дрињаче.
Може бити да то има везе са протоком времена и са годинама, али ми се чини да су људи раније доста дуго били стари. Мислим, памтим неке који су били стари од када сам их упознао. Е, то је старост, да је остариш онако како младост младујеш, да је се заситиш, а послије шта год да буде није ти жао. И јесени памтим, онако жуте, веселе, плодне, сунчане… И трају, трају, јесенују док ти не дојади…
Само мислим да данас мало људи остари, а јесен одмах пошто се пријави у календар већ је прошла, а обојене листове је прекрио снијег. Ништа више ваљда не траје као што је некад, или се то само мени тако чини.
Да ухватимо барем који обојени листак изабрасмо једно бајковито, да не кажем зачудно мјесто. Перин град, чудо једно за које, по обичају мало ко зна да постоји, а још мање гдје се налази.
Ту се јесен најбоље види голим оком, а ако хоћете, најдуже и траје баш на том мјесту до којег ријетки залазе.
Ономе ко науми запутити се према Перину савјетујемо крајњи опрез, и Каменицу као основни оријентир одакле ваља кренути. Наравно, уколико долазите са ове стране, ако је ваша полазна тачка друга и пут ка Перину је мало другачији.
Лемино брдо је доминантна кота, али се до ње може попети без већих проблема. Мада је, у окружењу у којем је доста врхова, обронака планина и висова тешко рећи шта доминира једно над другим.
Рат је опустошио тај дио, гдје је некада било симпатично сеоце. Осим неколико обновљених викендица, локалног гробља и пастира, ту нема више ништа.
У воћњаку неколико лијепих, осликаних стећака.
Испред нас је бријег према којем смо се упутили. Лијево магловити обронци планина.
Негдје између Јелеча и Леминог брда, на ширем простору те области је дио који локално становништво и ловци који знају сваки камен и бријег, зову Периње.
У планинама се сакрило све што је Босна имала
Уколико долазите из Сарајева, преко Романије, рецимо, онда се до Перина долази другим путем. Низводно, низ Дрињачу десетак километара од Шековића, са лијеве стране ријеке, на завршетку села Калабаче, је Прин. Сматра се да су дијелом кањона водили врло битни средњовјековни путеви за Сребреницу и Зворник, па је са становишта одбране и контроле путева тада било разумно да се на улазу у кањон сагради утврђени град. Данас то са становишта људи дјелује пусто и забачено.
Те куле, ти зидови, воде, то оштро камење зидано руком тадашњих зидара ту је вијековима. Невјероватан амбијент Перин града, прекрасан поглед, мир… Локално становништво вјерује да су воде око старог града Перина љековите; провјерено су хладне и има их у изобиљу.
Дубоко испод стрме литице хучи Дрињача. Птице хорски рецитују непоновљиву поезију природе.
Средњевјековни град на падинама брда Вишеграда на лијевој страни Дрињаче. У писаним изворима се помиње 1444. године као град усорског војводе Твртка Станчића. Турци су га освојили највјероватније 1463. године и као утврђено мјесто задржали до половине 16. вијека, када је град и напуштен. У сумарном отоманском попису Зворничког санџака из 1519. године помиње се нахија Перин са вароши која припада тврђави Перин, као и чувари саме тврђаве са приходима. У подножју града нађени су предмети из касног бронзаног доба – 10. вијек п.н.е (сикира, игле, српови и остаци мачева).
Остаци камених кула и зидова доминирају над околином. Још се држе усправно, вјероватно због тога јер је до њих тешко доћи. По ливадама су расута стада оваца.
Блокови од камена послужили су да употпуне оно што је природа извајала. Вријеме је појело тај труд у доброј мјери но још увијек је више или мање видљиво оно што је на том мјесту некада било.
Читав низ зидова, кула, осматрачница, поједених коријењем дрвећа, затрпаних земљом, урушених временом…
Остаци Перин града миришу на давну прошлост.
Около су ријетке, разбацане овчарске колибе, понегдје пастири који се дозивају и стадо оваца ко бијелих тачака у даљини.
Испред нас, на другом брду улаз у поголему пећину. Добоко доле испод језиве стрмине хучи ријека, комотна, весела; овдје јој ништа не смета да покаже сва своја чуда.
Кажу да је Дрињачом ишао Перин град са својим кулама и осматрачницама, бит ће да је заиста тако.
Зидани објекти добро се виде, неко је бушио рупе, вјероватно са намјером да открије старост камена што говори да нисмо једини који походе овај мртви град. Ловци, додуше стално на овој локацији лове лисице и ко зна шта све не.
Овакав поглед на амбијент можемо видјети само на Националној географији.
Када би се обновиле и умиле грађевине Перин града, на овом мјесту би се могла снимити нека босанска Игра пријестоља, но то се поуздано неће догодити.
Сакрило се у тим планинама све што је Босна некада била и мирно уздише неометано људским присуством.
Од кога су се бранили?
Кога занима да изађе из града и крене у непоновљиву авантуру са доминантним мирисом прошлости, то је тај пут, напоран и почесто непроходан али вриједан труда.
Овдје се види сва зачудност, мистика, жилавост и тежина живота који се унаточ свему одржао до данашњих дана. Пуно је сумњивих рупа које голицају машту, стијена које је развалило коријење дрвећа, улегнућа која говоре да је унутрашњост можда шупља, да испод постоји неку тунел, хм, хм…
У даљини је село Калабаче, манастир Папраћа, а негдје около, у њедрима Удрча би, барем тако се прича, требали бити остаци големих халки.
Од кога ли су се они бранили огрнути овим зидовима, како су живјели, како су ловили?
И могла је, ако ћемо право, Јерина своје благо сакрити баш овдје јер ту га никада нико не би пронашао, а тако људи крај Дрине говоре.
Ако се, пратећи пут Перина спустите до ријеке Дињаче, а било би штета не видјети је кад сте већ тако близу, онда ће повратак бити врло стрм и напоран. Ваља нагласити да није нимало чудно на оваквом походу срести се са медвједом или неком другом животињом којих је шума пуна, те свакако предлажемо крајњи опрез, и никако не кретање без водича који добро познаје терен.
На овом мјесту се јесен најбоље види голим оком, а ако хоћете, најдуже и траје. Сумњам да људи уживају у бојама природе јер се боре да преживе, чувају стада оваца, остаре као у причи.
Пише:
Мехмед Ђедовић
