Брига о заштити животне средине је чин на који се олако обавезујемо, подстакнути бројним информацијама и акцијама еколошких организација, али само један поглед на наше приобаље је довољан да констатујемо да су примери добре праксе изузетно ретки, те такви изузеци потврђују да смо пали на испиту доследности.
Несанитарне депоније, сметлишта или дивље депоније, у већини општина и градова у окружењу угрожавају подземне воде будући да не постоји баријера између отпада и земље (природна баријера је одређена дебљина глине, а савремене депоније постављају и вештачку баријеру – геотекстил). Алармантно је да су људи у Србији и на Балкану пасивни или несвесни колико их то угрожава.
И након почетка рада ЈП Регионална депонија Зворник, општине и градови средњег Подриња суочени су са последицама неадекватног депоновање отпада на старим нехигијенским депонијама које доводи до загађивања земљишта и подземних вода.
Регионална санитарна депонија на локалитету Црни врх, у граничном делу општине Осмаци и града Зворника, чији капацитет је око 40.000 тона отпада на годишњем нивоу, почела је да се гради 2010. године, а прве количине отпада примљене су прошле године. Депонија је центар за одлагање отпада за општине Братунац, Сребреницу, Милиће, Власеницу, Осмаке, Шековиће, Сапну и Калесију, те град Зворник.
Првенствена опасност прети од угрожености становништва загађењем које се у воду, земљиште и ваздух емитује са неусловних, дивљих депонија или сметлишта. Једна од таквих депонија АД ,,Водовод и комуналије“ Зворник, које сакупља и депонује чврсти комунални отпад за град Зворник, се практично налази на самој обали Дрине. Видљива је и из Србије, са магистралног пута између Радаља и Доње Борине у општини Мали Зворник.
Пошто се кућни отпад сакупља неселектован он садржи веома опасне материје, као што су разни апарати, батерије (који садрже тешке метале, кадмијум, живу и слично) и ове материје доспевају до подземних вода које се употребљавају у пољопривредне сврхе, а део стиже и до река. Отпад, посебно органски,у својој разградњи ослобађа гасове штетне по околину (метан), шире се бактерије и дешавају се хемијске реакције. Једна од озбиљних последица је самозапаљење садржаја на депонији.
Борба зворничких ватрогасаца са пожаром, крајем јула, на некадашњој градској депонији у Каракају, код Зворника, трајала је данима. У гашењу пожара учествовала су два ватрогасна и једно комунално возило са 20 припадника Професионалне ватрогасне јединице, Цивилне заштите и комуналног предузећа „Водовод и комуналије“, који су уложили немерљиви напор.
Заменик командира ватрогасне јединице Саша Илић појаснио је да је постављено и пет пумпи, које су из Дрине црпеле воду и усмеравале је на депонију, док је пожар тињао у дубину сметлишта од око 10 метара, па је, чим се осуши површински део, поново избијао на површину. Он је навео да је пожар захватио две трећине дивље депоније и донео велике проблеме околном становништву, у најближим насељима, због густог дима, пепела и непријатног мириса.
Лети нас угрожава пожарима, а током три годишња доба са већом количином падавина, овако незаштићена, без бедема, са првим високим водостајем највећи део сметлишта заврши на дрвећу или у другим општинама Подриња, као и 2014. у време бујичних поплава.
Забележено је и документовано, од отпада који је завршио у Дрини у поплавама 2014. године, рачуна се на око 150 тона, плутајући наноси су доспели великим делом у Лозничко поље, а девастирано је око 67 хектара површина.
Отпад општине Зворник, у протеклој деценији, депонован је у Каракају, а примарни проблем је локација депоније, смештене уз шљунковиту обалу, где се изразито запрљане и опасно загађене оцедне воде врло брзо нађу у Дрини. Вода и отпад нераскидиво су повезани. Процедне воде са депонија које се не сакупљају, нити пречишћавају, загађују подземне и површинске воде. Сваки неадекватно одложен отпад пре или касније доспева до подземних вода, загађујући је.
Имамо ли конкретно решење проблема наших суседа и суграђана у сеоским насељима у близини депоније у Каракају? Свакако да постоје сценарија и предлози решења за санације старих депонија. Битно је пратити след догађаја. Значи, када је у питању Велики Зворник, ојачати позиције Регионалне депоније, и истовремено израдити План санације постојећег сметлишта, где ће вероватно део отпада са ове старе депоније морати да се пребаци и депонује на нову регионалну депонију.
Неопходно је урадити пројектну документацију, јер се само из ње може видети обим санационих радова као и вредност саме санације. Ово је важно што пре урадити, да би се уопште тражила средства. Пројектном документацијом покушати преко ИПА фондова доћи до средстава путем прекограничне сарадње за санацију ове депоније. Инструмент за претприступну помоћ (ИПА) јесте финансијски инструмент ЕУ који подржава стратегију проширења ЕУ, чија намена је да пружи помоћ земљама кандидатима и потенцијалним кандидатима у процесу приступања ЕУ. Тешко да било која општина може да поднесе да сама ради адекватну санацију која често кошта колико и изградња нове, условне, санитарне депоније. За прекограничну сарадњу могу конкурисати град Зворник и општина Мали Зворник или све заинтересоване општине и градови средњег Подриња јер ово није једина депонија у нашем приобаљу. Једна је и у Козлуку, преко пута Жићине плаже.
Зашто су оваква сметлишта, неусловне депоније, претња по здравље људи и животно окружење?
У развијеним индустријским земљама годишње настаје од 300 до 400 килограма отпада по особи. Он се прикупља и одлаже на безбедним и санитарним депонијама, које имају системе за заштиту земље, подземних вода и ваздуха од загађујућих материја. У Србији и БиХ највећи број депонија још увек не задовољава ни основне безбедносне критеријуме за заштиту животне околине, па због тога један од највећих проблема јесте загађење вода као последица неусловног депоновања отпада.
Утицај експлоатације депонија на људско здравље се индиректно испољава кроз: разношење отпада у непосредну околину ветром, али и од стране животиња које се на депонијама хране, неконтролисаним издвајањем опасних загађујућих материја у концентрацијама опасним по људско здравље, ширењем непријатних мириса паљењем отпада и емисијом продукта сагоревања, неконтролисаним продирањем вода загађених на депонији и угрожавањем бунара и водотока у широј околини.
На нашим депонијама, осим комуналног отпада, налазе се и многе друге врсте отпада чије је депоновање строго забрањено у земљама Европске уније (ЕУ). Депоније, сметлишта немају ни редовно одржавање у смислу сабијања и прекривке са земљом, па чести долази до паљења где стално сагоревају отпадне материје, а гасови који настају као продукт разградње органских материја из отпада емитују су у ваздух, угрожавајући животну средину на ширем простору. Ове загађујуће материје у великој мери представљају једињења која се не налазе у природи, а у њу доспевају искључиво људском активношћу.
Материје које загађују ваздух, а емитују се са депонија јесу азотни и сумпорни оксиди, полициклични ароматични угљоводоници (PAU), диоксини, фурани, прашина и тешки метали. Ова једињења из ваздуха седиментацијом или путем падавина доспевају у земљу, водену средину, храну и људски организам. Имају канцерогена и мутагена својства.
Са комуналних депонија се емитује и депонијски гас као нуспродукт процеса разградње депонованог отпада, који садржи око 50% метана. Поред тога, емитују се и снажни непријатни мириси, који имају значајан утицај на квалитет живота у околини депонија. Падавине које се филтрирају кроз масу депонованог отпада растварају штетне материје, чиме се загађују и земљиште и подземне воде. Додатни проблем је тај што загађивање тла нема искључиво локални карактер, него долази до загађивања тла и подземних и површинских вода на ширем простору, а посредно и до угрожавања флоре и фауне у и на тлу. Као додатни проблем јавља се загађивање земљишта у околини, отпадом ношеним ветром. Угрожавање буком се јавља током извођења операција на депонији, услед рада грађевинских машина за разастирање, равнање и збијање отпада.
Проблеми управљања отпадом нису једнако и равномерно изражени у свим локалним самоуправама, што директно зависи од економске структуре поједине општине. По стандардима постоје правила и потребно је спровођење активности на увођењу интегралног система који подразумева првенствено минимизацију количине отпада на извору настанка и поновну употребу, затим рециклажу отпада, одвајање органског отпада и компостирање, прерада отпада у сврху добијања неке енергије и на крају депоновање.
Осим конкретног санирања отпада, велики значај има едукација грађана. Изградњом нових санитарних депонија, уз решавање проблема већ постојећих, неопходно је едуковати становништво, радити на стварању нових навика и стицати знања о проблему отпада као једном од највећих загађивача животне средине, а самим тим и воде, која је наш најдрагоценији ресурс.
Извор: malizvornik.info
Фото: malizvornik.info
