Планинарско еколошко удружење „Корак” из Зворника успјешно је организовало планинарску акцију на планину Волујак и успон на други врх у БиХ, Велика Власуља (2.336 мнв). Акција је реализована у периоду од 04. до 06. септембра 2020. године уз учешће 21 планинара. Поред планинара из ПЕУ “Корак” Зворник на успону су нам се придружили и планинари из ПД “Младост” из Зворника, ПД “Мајевица” из Бијељине и ПД “Гучево” из Лознице.
На наше тродневно путовање кренули смо у петак у поподневним часовима, након што су неки од планинара од узбуђења једва дочекали крај радне седмице. Путујемо релацијом Бијељина – Зворник – Фоча и у Херцеговину стижемо кроз импозантни тунел Чемерно. После тунела скрећемо десно у правцу истоименог села и превоја где на самом врху код чесме скрећемо десно те уским асфалтним путем пролазимо поред некадашњег хотела, за који кажу да се у њему спремала најбоља цицвара у бившој Југославији у којој је уживала тадашња елита. Након вожње од отприлике 2km пут настављамо макадамом који на појединим мjестима је веома лош те да би возило успjело проћи морали смо пjешачити и по 200-250 метара.
У планинарски дом у Папином долу који се налази између планина Лебршник и Волујак на 1443 мнв, а који је власништво ПД “Волујак” из Гацка, стижемо у касним вечерњим сатима. Дио екипе из других друштава који је раније дошао успјео је да прије мрака постави шаторе у логорску просторију. Ми се смјештамо у веома чисте и уредне собе у дому, а наш домаћин господин Живак информише нас о правилима понашања у дому као и о битним појединостима које се односе на стазе којима излазимо на врх планине.
У суботу смо устали у 6 часова ујутру, те након доручка и припреме за успон на Волујак крећемо тачно у 7 сати.
Временски услови су били одлични за планинарење.
Крећемо се веома добро обиљеженом стазом која иде од планинарског дома, пашњацима испод Великог кука и Враћан пољаном ка једином извору на стази тако да након отприлике 50 минута стижемо на извор Говеђак.
Након краћег одмора креће захтјевнији дио успона, који нам је олакшан тиме што се готово до самог врха пењемо хладом заклоњени од сунчевих зрака које излази са друге стране планине. На врх Велика Власуља излазимо за нешто мање од 4 сата.
Пред нама се указује нестварни призор десетина врхова преко 2000 метара.
У непосредној близини видимо Биоч и његов највиши врх Велики Витао, Трновачки Дурмитор, Маглић, врхове Зеленгоре и Лебршника, а у даљини Трескавице, Јахорине, Дурмитора, Прења, Вележа и других планина.
На самом врху нас дочекује прелепо време тако да на врху проводимо један сат, гдје пада неизбјежно заједничко фотографисање на каменој куполи коју су изградили аустроугарски војници након анексије БиХ од стране Аустроугарске монархије 1896. године.
Волујак је одувијек гранична планина.
По њеном гребену некада је водила граница Аустро-Угарске монархије и Турског царства.
Као остатак старих времена и данас се могу наћи гранични торњеви, који су мање или више очувани дуж цијелог волујачког гребена.
Волујак је данас планина у граничном подручју Босне и Херцеговине и Црне Горе. Југозападни је дио планинског масива Маглић-Волујак-Биоч, смјештеног између ријека Сутјеске, Дрине, Пиве и Врбнице. Сјеверозападна страна Волујака стрмо се спушта према Сутјесци и с обронцима Зеленгоре на супротној страни твори најатрактивнији дио кањона ове ријеке. Вршни дио Волујка пружа се динарским смјером сјеверозапад-југоисток, од кланца Вратар у кањону Сутјеске, до Бојанских врата (2150 м висок превој) под Великом Власуљом, и Љуботиног кланца према Стабнима и Лебршнику.
Од Маглића на сјеверу, одвајају га поток Сува, валов Суве језерине и котлина с Трновачким језером.
На југозападној страни од Лебршника га одваја издужена планинска увала Изгори.
Источно од Волујака налази се масив Биоча. Волујак обликује издужени стрми гребен на југозападној страни долине Суве, при чему граница између Босне и Херцеговине и Црне Горе пролази највишим дијелом тог гребена, укључујући и највишим врховима Волујака. Потом на подручју Велике Власуље граница твори оштар угао и наставља се у смјеру гребена оближњег Лебршника. На босанско-херцеговачкој страни Волујак се налази унутар Националног парка “Сутјеска”, док је на црногорској страни Парк природе “Пива”.
На самом врху пада и договор планинара да се до дома вратимо другим путем који је нешто дужи, а све са циљем да би видјели Трновачко језеро. Спуштамо се са Велике Власуље гребеном у правцу сјеверозапада а потом веома пажљиво сипаром силазимо у правцу врха Студенац.
Након отприлике једног сата спуштања од врха, долазимо до мјеста које се зове Козији поглед (2077 мнв) са кога се пружа један од нестварнијих призора у овом делу планете – поглед из виса на смарагдно Трновачко језеро. Поглед је нестваран! Испред нас десно је Трновачки Дурмитор, те имамо осјећај да је толико близу да можемо испружити руку и дотакнути га. Испод је страшна провалија на чијем дну су сточарски катуни. Преко пута је величанствени Маглић, највиши врх у БиХ. На овом мјесту правимо паузу за време које поједине наше колегинице и колеге који су (с)кренули у планину хватају најбоље позиције и праве нове фотографије за профиле на друштвеним мрежама, наравно са Трновачким језером у позадини.
Са Козијег погледа скрећемо у лијево, те врх Студенац остаје са наше десне стране. Улазимо у смрекову шумицу можда најдосаднији део наше акције те обарамо назад лијево изнад села Изгори у правцу извора Говеђак. Непосредно изнад извора излазимо на стазу којом смо се јутрос кретали ка врху. С обзиром да су количине воде биле при крају неки од планинара користе време да попуне своје боце за воду, док други расхлађују стопала у хладној изворској води температуре 8 Целзијусевих степени мерено термометром колеге из ПД “ Гучево” Лозница.
У наставку повратка ка планинарском дому сада лакшом равнијом стазом преко пољана и ливада следи и мали пролазак кроз букову шуму који стари зналци користе за брање гљива и љековитог биља. Одлазак на оближњи извор Сутјеске и Јагодино језеро остављамо за наредни дан па до планинарског дома стижемо око 4 сата поподне.
По доласку у дом слиједи заслужено освежење хладном никшићком пивом те вечера за коју су се побринули Зока и Максо уз несебичну помоћ друга Моме који је злоупотријебио положај на начин што је роштиљско месо пајцовао са туђим бијелим вином. Да ли због утицаја понеког пива или утрошеног вина вечер се углавном претворила у презентацију пјевачких способности наших чланова. На заслужени одмор одлазимо око 23,00 часа. Тада наступају чланови нашег хркачког друштва услед чијих способности неки нису ни имали сна.
У недељу ујутро, дјелимо се на двије групе. Једна група планинара одлази на највиши врх планине Лебршник – Орловац (1.985 мнв) који се највећим дијелом налази у Босни и Херцеговини, у општини Гацко, а мањим дијелом у Црној Гори. Са врха поглед пуца на планине Бабу и Чабуљу, језеро Клиње те равно гатачко поље у чијем сјеверозападном дијелу је Гацко са доминантним рудником и термоелектраном на хоризонту.
Друга група планинара одлази до извора ријеке Сутјеске након чега слободно вријеме проводи купајући се на оближњем Јагодњем језеру све до повратка групе која је била на успону на планини Лебршник.
У поподневним часовима одлазимо кући надајући се да овакав излет и посету некој од оближњих планина поновимо у истом саставу у наредном периоду.
Текст: Оливер Остојић/ПЕУ Корак
